Dnevnik jednog direktora

Šta mi je diploma donela?

Pre nekoliko nedelja pozvali su me studenti Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Istog fakulteta koji sam završio pre sedamnaest godina. Zamolili su me da održim motivacioni govor na CEO konferenciji. Da im ispričam nešto što će ih inspirisati. Što nisu imali prilike da čuju od profesora.

Razmišljao sam neko vreme i odlučio da im ispričam priču o diplomi. O tom snu i cilju ka kojem svi teže kada upišu studije. Pokušao sam da odgovorim na pitanje, gledajući unazad, šta  mi je diploma donela. Odgovor na to pitanje nisam umeo da učinim inspirativnim. Neke će zasigurno i razočarati. Reći ću odmah, diploma mi je donela vrlo malo. Skoro ništa.

Šta da radim, to je istina.

Ipak, oni koji budu strpljivi i odgledaju ceo video, možda pronađu inspiraciju na drugom mestu. Možda im jedna druga rečenica pomogne da razmišljaju o diplomi. Možda im tada bude jasnije ono što meni nije kada sam diplomirao.

Možda, tako, razumeju odmah ono što ja nisam poslednjih sedamnaest godina.

 

[su_youtube url=”https://youtu.be/qOL-7XaLGqE”]

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

11 Komentar

  • Poštovani,

    Tekstovi su vam uglavnom odlični, ali sada prvi put gledam Vaše predavanje (na EKOF-u) i moram priznati da nisam oduševljen. Možda ne bi bilo loše da dodatno poradite na veštinama prezentovanja.

    Svako dobro!

    Pozdrav, Ivan.

    • Hvala Ivane na komentaru. Ima se uvek dodatno poraditi, sa izrečenim bi se složio i moj učitelj za javni nastup. Ovakvi nastupi se pripremaju minimum mesec dana da bi sve bilo uštimano i uvežbano. Imajući u vidu da sam imao dva i po dana vremena, koliko su mi studenti ostavili, ne mogu da ne budem zadovoljan.

  • Lepo…pitko…baš kako treba.
    Fascinira me Vaš način izlaganja.
    Laganini…jasno, artikulisano i smireno.
    E, to smireno me malo kopka.
    Da li ste do ovakvog načina izlaganja stigli vežbom i obuzdavanjem nemirnog duha ili je to dar od Boga.
    Znate za moj slučaj ???
    Ja sam prilično elokventan tip, ali gestikuliram k’o rotor helikoptera.
    Moji bližnji me savetuju da smanjim doživljaj, pošto to Bože moj ne izgleda preterano poslovno i bla…bla…bla…
    I ajde, ja ih kao poslušam, pokušam da se kontrolišem…ali ne lezi vraže !
    To me drži dobra dva minuta, a posle čim se koncentrišem na temu o kojoj pričam…ode mast u propast.
    Doktore…ima li leka ?

    • Način izlaganja ostavlja važan utisak na posmatrače, to je tačno. U svemu tome je najteže pronaći meru. Nije dobro ukipiti se i ne mrdati, sama priča deluje siromašnije. Nije preporučljivo ni previše gestikulirati, deluje malo napadno i posmatračima se skreće pažnja sa priče. Na vaše pitanje kako sam stigao odgovor jeste vežbom i praksom. Dok čovek ne stane ispred grupe ljudi i ne krene se obraćanjem teško može da nauči samo iz teorije. Postoje i škole za pravilan javni nastup. Ja sam pohađao školu kod Slobodana Roksandića u “Main point-u” i mnogo toga sam naučio i dan-danas vežbam sa njima.

  • Poštovani Vladimire, ono što bih ja dodao na ovu Vašu priču koja je potpuno na mestu, a što sam zaključio nakon studiranja i ‘”dobijanja” diplome, jeste da je najvažnije da te dolazak do nje nauči dvema veštinama: RAZMIŠLJANJU i UPORNOSTI.
    Naime, kako sam studirao na FTN-u u Novom Sadu, gde je slogan za kampanju za upis bio “da ti glava radi” prvo sam ga površno shvatao kao lep marketinški trik, a kasnije, kroz posao sam shvatio da je to stvarno najbitnije što se nakon studija može (ne)dobiti i da je to jedini neiscrpan resurs.

    Ono drugo jako bitno što nam diploma donosi ili “do čega nas dovodi” je, po mom zaključku UPORNOST, jer svaki je ispit nova i nova prepreka i svaki put kada “nateramo” sebe da ga spremimo i kada ga položimo, mi pobeđujemo sebe.

    Na taj način, kasnije, uz dobijenu diplomu, tako istrenirani, ponovo u realnom svetu, krećemo iznova, prepreku po prepreku na put ka vrhu!

    Pozdrav,

  • Nisam stigao da vidim Vaše predavanje, na žalost. Pošto sam završi isti fakultet, sad radim već 15 godina…uglavnom u velikim sistemima i bankama….kada povremeno prođem Kameničkom postavim sebi isto pitanje. Valjda zato što nisam bio neki preterano dobar student, završio sam fakultet uz jedno 10-ak padanja ispita, uvek zaključim da mi je diploma donela snagu da ustanem kad padnem. Lekcije sam mnoge zaboravio, imena profesora, seminarskih i diplomskih radova takođe, ali tih padanja se sećam kao juče da je bilo. Spremaš ispit mesec…dva…tri…i tras. Prvi put je bolelo, drugi, treći i četvri isto, ali mnogo manje…posle petog puta sam ustao, otresao sa sebe prašinu i nastavio dalje. I tako sad u poslu, kad me “obore”…ulete “klizeći”…ustanem i nastavim dalje kao da ništa nije bilo…jel ako ostaneš na zemlji, ostaješ u prašini i rizikuješ da te šutne svako ko prođe pored tebe…nigde dobrih Samarićanina.

    • Čestitam Sale na položenim diplomskim radovima. Onom prvom, teorijskom, i naročito na onom drugom, praktičnom.

  • Meni je predavanje skroz ok; i reči, rečenice, primeri, poređenje…
    Ono što meni smeta, i ovde i u mnogim TED pričama, jeste previše kretanja govornika. I ovde mi je to malo problem. Nisam uopšte mirnog karaktera, ali me stalno “tamo-vamo” kretanje malo dekoncentriše.
    Takođe, na mene bolje “deluju” samo natpisi na ekranu, a ne fotografije; ne znam zašto… Možda zato što volim da čitam, pa su mi sugestivnije… Naravno, to je samo moje mišljenje.
    Ono što je sigurno – studenti su uživali u ovom osveženju od predavanja 🙂

    • Da, to i meni smeta, dobro ste primetili. Dok je na sceni čovek to retko primeti, ali gledaocu je teško pratiti. Hvala na utisku Jelena, jako mi znači Vaše mišljenje.

  • Baš u poslednje vreme razmišljam o tome kako je šteta što onda kad je moja generacija upisivala fakultete nije bio baš toliko razvijen internet kao sada i što prosto nismo ni bili u mogućnosti da dođemo do ovakvih tekstova i motivacionih govora. Možda ne bismo upisivali nešto što je neperspektivno ili bismo makar bili svesniji toga šta nas čeka nakon fakulteta. Ovako posle završenih studija, i sa sve manje nade u to da ćemo naći neki dobar posao, svi razmišljamo o odlasku odavde. Hvala vam što ohrabrujete ljude da se bore i dalje i što doprinosite tome da u našim glavama ipak prevagne odluka da ne posustanemo i ne tražimo izlaz samo u odlasku odavde.

Ostavite komentar