Dnevnik jednog direktora

Superkeva

 

 

Retki znaju kako ona izgleda. Preko dana radi sasvim običan posao, na kasi, u velikom hipermarketu. Možda ste i prošli pored nje. Možda vam je otkucala i naplatila sve one potrepštine koje ste prošle nedelje kupili. Ljubazno se nasmejala i izgovorila „Dođite nam opet“ kao što zapoveda kompanijski pravilnik. Na njenom licu niste primetili umor od nespavanja. Niste pomislili da ona živi dvostruki život. Niste ni pretpostavili da vas je uslužila Superkeva.

Ali, ja znam ko je ona. I ne samo to. Bio sam joj predavač. Upoznali smo se prošle zime, malo pre Jovandana. Dok sam se pripremao da zaključim listu učesnika seminara o preduzetništvu, stigla mi je neobična ponuda.

„Poštovani gospodine Vladimire,

Veoma sam zainteresovana za vaš seminar koji će se održati prekosutra. Međutim,pošto mi moja plata kasirke u jednom trgovinskom lancu apsolutno ne dozvoljava da odvojim 45 eura za to, ja bih želela da vam dam jedan poslovni predlog. Pošto sam u vašoj biografiji pročitala da ste otac dvoje dece, došla sam na ideju da vam ponudim neku vrstu kompenzacije. Vi omogućite meni da prisustvujem seminaru,a ja za vas uradim 3 pinjate ili torte po vašem izboru… Superkeva“

E, svašta…pomislio sam u sebi. Jeste da sam učio na ekonomiji da je trampa najstariji oblik razmene, ali prošlo je od tada više hiljada godina. Pa zar da naplaćujem usluge u robi. Ceo svet se okrenuo ka budućnosti, ka PayPal-u, a ja treba da se vratim u doba pre nove ere. Šta da kažem hotelu kada mi zatraže pare za iznajmljivanje prostora? „Evo, braćo, birajte. U zamenu za salu i posluženje mogu vam dati pinjate, pet pari klompi, časove zumba plesa i pregled kod kiropraktičara. To sam nakupio danas od polaznika.“ Taman posla. Hteo sam da, isto tako ljubazno, odgovorim da nisam spreman za razmenu bez gotovine, osim ako nema u ponudi pršutu, kulen i domaće čvarke, što bi bila pristojna trgovina, naročito u januaru mesecu.

Ipak, prisetio sam se svojih reči kojima sam bezbroj puta opisivao preduzetništvo. Da se mora učiti, postavljati pitanja. Kada vam je stalo do nečega, da imate hrabrosti da to i zatražite. Da budete spremni da ponudite nešto u zamenu. Ali, i da prihvatite negativan odgovor i da nastavite put dalje. Ova žena je, barem, pokazala da joj je stalo, da ima motivaciju. A motivisani učenik je najbolji učenik.

Tako sam pristao na razmenu. „Dok ne dođe PayPal, dobra je i trampa.“ pomislio sam dok sam joj odgovarao na mejl. A bio sam i radoznao da vidim kako izgleda osoba koja sebe naziva Superkeva.

Dva dana kasnije, došla je na seminar. Ništa neobično nisam primetio. Niti je imala vilinska krila, niti je dojahala na belom pegazu. Sasvim obična žena. I obično ime. Biljana. Priznajem, pomalo sam se i razočarao, očekivao sam više od jedne super osobe. Na pauzi za ručak seo sam preko puta nje. Plašeći se da me, ipak, ne pretvori u žabu ako joj se ne dopadne predavanje, upitao sam je oprezno odakle joj ideja da se nazove Superkeva. I da li je zaista stekla neke super moći? Gde je polagala ispit za Superkevu? I, naravno, da li poznaje Supermena? Biljana se nasmejala i prisetila se početka. Onog dana kada je sedmogodišnjeg sina dočekala ispred škole. Kada joj je sa raširenim rukama dotrčao u zagrljaj i radosnim glasom uzviknuo:

„Mama, želeo bih da treniram karate! Upisalo se već nekoliko mojih drugara. Da li mogu i ja sa njima? Članarina nije skupa, mama. Samo tri i po hiljade dinara…Evo, sve ti piše ovde“ pružao je mališa neki letak u boji.

I mama se gorko nasmejala. Duboko je uzdahnula, trudeći se da sin ne oseti zabrinutost. Jer, uz platu od 22 hiljade dinara, stvarno valja biti čarobnjak i udovoljiti svim zahtevima. Uspevala je to, nekako, Biljana godinama. Ali sve ima svoje granice. Odgovor na ovaj zahtev nije imala. Hitno joj je bilo potrebno neko rešenje, inače neće izdržati ovaj pritisak. Morala je da smisli rešenje, dok se srce nije oparalo kao stari džemper. Svašta joj je na pamet  počelo dolaziti.

Prvo, da glasno opsuje. Šefa koji je nervira, direktora koji ne povećava platu, firmu koja radi kao dragstor, posao koji je iscrpljuje… Drugo, da ode kod komšinice i da zajedno opletu po državi, društvu, premijeru… Da se podsete kako je nekad bilo najbolje i kako je sada najgore vreme. Pojavila se i treća mogućnost. Da pozove muža i da započne svađu. „Lepo je meni govorila moja majka…“ rečenica koja se u takvim situacijama mnogim ženama učini kao spasonosno rešenje. Međutim, Biljana ništa od toga nije prihvatila. Izabrala je da pronađe način da zaradi novac. Počela je da razmišlja šta sama može da uradi. Pre nego što se zaposlila kao kasirka zarađivala je novac šivenjem. Zna svašta da napravi rukama. Deci je za poslednji rođendan napravila pinjate-figure od kartona koje se napune slatkišima. Klinci su bili oduševljeni, čak su i prijatelji naručili nekoliko za rođendane svojoj deci. Ko zna, možda bi za početak time mogla da nadoknadi manjak prihoda. Brzo je savladala tehniku. U improvizovanoj radionici u spavaćoj sobi, seckala je papire, kartone, lepila, bušila i sastavljala figure dečjih junaka. Otvorila je profil na Fejsbuku, postavila fotografije i ubrzo se javila prva mušterija. Uspela je. Zaradila je članarinu za karate. A uz to i nešto daleko važnije. Samopouzdanje. Nastavila je Biljana da pravi nove pinjate, nove ciljeve, nove planove. Uz sve to, pronalazila je i nove veštine u sebi.

Juče smo se videli nakon dužeg vremena. Nasmejana i vedra, iako je spavala samo dva sata. Kaže da posao ide sve bolje. Sve više ima mušterija koji je preporučuju dalje, a i nove ideje se pojavljuju. Želi da šije stvari za decu. Da kreira zanimljive igračke. Planira i da napusti slabo plaćeni posao kasirke, jer neće moći oboje, kada uskoro otvori zanatsku radnju. Traži pogodan lokal u koji će smestiti mašine i talente koje ima.

Na kraju sam joj čestitao i zahvalio se na onome što me naučila. Upitno me je pogledala, pokazujući mi da, valjda, ona meni treba da se zahvali.

Nisam umeo da joj objasnim da kao i mnogi koji su maštali da upoznaju superheroje iz stripova i knjiga, i ja sam, tako, zamišljao da sretnem Mandraka, Zagora, Bleka Stenu, Spajdermena… Nadao sam se da će mi bar oni, kad već ne znam sam, pokazati kako se dobijaju super moći sa kojima se svet menja na bolje. Ni sanjao nisam da će mi dilemu iz detinjstva razrešiti jedna Biljana, kasirka iz hipermarketa.

Koja je supermoći pronašla na mestu gde se oduvek nalaze. U nama samima.

I tako postala Superkeva.

 

 

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

4 Komentar

    • Neverovatno je kako priča pokrene inspiraciju i razmenu između ljudi. Pre pola sata sam se čuo sa Superkevom. Osmislila mi je sjajne male poklone koje ću deliti na Sajmu knjiga. Ta žena ima zlatne ruke i divnu maštu. Jedva čekam da ih ponosno pokažem. Hvala još jednom.

  • Mnogi ljudi kad naidju na finansiski problem kazu kako oni ne mogu da zarade vise ili da nadju posao, krenu da kukaju, a ne shvataju da su za to vreme vec mogli nesto da nadju ili bar da se pomere u tom smeru. Tuzno je da i mnogi mladi tako reaguju. Drago mi je da imamo ljude kao sto je Superkeva. 🙂 Danas znam neke heroje koji bi uvek nasli nacin da rese bilo koji problem i da se uvek finansijski snadju 🙂 Ko hoce, nadje nacin ..

    • Svakog dana upoznajem sve više ljudi kao što je Superkeva. Ima ih. Uče, bore se, nasmejani su i zahvalni za život koji imaju. Trude se da ga iskoriste na najbolji način. Za mene su to heroji. Hvala Ana.

Ostavite komentar