Dnevnik jednog direktora

Supermen


Ne znam ko je muškarcima ugradio taj prekidač, niti gde nam se nalazi. Moguće je da je to onaj gen koji se dobija u paketu sa polom na rođenju. Znam samo da se povremeno upali bez uticaja moje volje. Dovoljno je da kakvo nejako žensko čeljade nesigurnim glasom prošapuće „Možete li da mi pomognete…?“ i da odmah u stilu Klarka Kenta optrčim krug kroz pokretna vrata tržnog centra i izađem u kostimu Supermena.

I ona je uspela, tog jutra, da ga upali. Dovoljan je bio pogled prepun nade upućen dok je stajala pored auta koji nije davao znake života. Dovoljno je bilo da zatrepće i raširi ruke, govoreći pogledom „Spasite me…“ Dovoljno je bilo da mi pruži priliku da postanem heroj.

„Ne znam šta se dogodilo, samo što sam svratila u apoteku, malopre je radio a sad ne mogu da ga upalim. Kad biste mi pomogli bila bih vam zahvalna…“ prošaputala je nepoznata gospođa molećivo.

Prišao sam ljutoj mašini koja nije htela da sluša vlasnicu. Uplašio sam se da neću imati znanja da pomognem jer, kao i Klark Kent, umem samo da pišem, a reči ovom automobilu nisu bile potrebne. Trebali su mu kablovi za akumulator, koje obično ne nosim kada krenem u šetnju. Taman je Klark Kent krenuo da se povlači, kada se neočekivano javio Supermen i došapnuo: „Hej, imaš ih u svom automobilu, prošlog meseca smo ih koristili kada nam se dogodila slična nevolja, sećaš se. Samo treba da odeš do stana, uzmeš klučeve, dovezeš auto i …“ Tog trenutka prekidač se uključio.

„Sačekajte me tu. Brzo se vraćam!“ naredio sam strogim glasom gospođi i žurno potrčao ka stanu, plašeći se da mi ulogu junaka ne preotme kakav penzioner kojih u ovo doba najviše ima po šetalištu. Uleteo sam u stan, zgrabio ključeve od auta, poljubio začuđenu suprugu koja se tek razbudila i sa uzdignutom pesnicom izleteo kroz ulazna vrata uz uzvik „Žena u nevoljiiiii…“

Sve one odgledane reprize „Majstorske radionice“ konačno su dale rezultat. U stilu majstor Živote, dovezao sam auto, iskusno otvorio haubu, povezao kablovima akumulatore i… šta da vam kažem, upalio ga iz prve. Kao da to nije ništa, ponosno sam izašao iz automobila boreći se u isto vreme da primim sve poglede zahvalnosti koje je gospođa slala u obilatim količinama. Na reči divljenja odgovorio sam skromnim „Ma, nije to ništa… Naša dužnost je da pomognemo damama u nevolji.“ , a zatim, kao svaki Supermen odleteo svojim poslom u nepoznatom pravcu.

Tokom dana, kada sam se ponovo pretvorio u Klarka Kenta, pokušao sam da shvatim kako se opet upalio prekidač, kako sam postao Supermen. Događalo se to i ranije. Prisetio sam se i situacija sa posla gde sam često umeo, priznajem, da budem nervoza i ljut na saradnice. Kao jednom prilikom kada sam čekao da mi Sanja donese izveštaj koji mi je bio hitno potreban. Kasnila je i već sam se spremao da joj očitam lekciju i izgrdim je. Ušla je mirno u kancelariju i videvši moje smrknuto lice nije čekala da se razbesnim. Umesto toga, upalila je prekidač.

„Direktore, potrebna mi je Vaša pomoć. Vi, ipak, imate najviše iskustva. Pitala sam sve kolege niko nije znao da mi odgovori. Kad biste mi pomogli, bila bih Vam zahvalna…“ prošaputala je tiho i molećivo.

Istog trenutka, ljuti direktor pretvorio se u strpljivog učitelja. Naredna dva sata razjasnio sam sve što joj je bilo nejasno. Ona je postavljala pitanja uz povremena lukava dobacivanja

„Jao,direktore, pa ja se toga nikada ne bih setila…“

Iako sam znao da oboje igramo igru, ipak nisam želeo da napustim ulogu koja mi je namenjena. U ovoj igri dobijali smo oboje.

Zato mi je teško da razumem žene koje sa šefovima muškarcima žele da se takmiče. Koje bi da obaraju ruke. Izazivaju ih na dvoboj. Postaju i same muškarci, uključujući neki drugi prekidač. Probude, tako, takmičarski duh u šefovima, njihov surovi, hladni i bezosećajni deo. Na kraju takve igre, neko uvek bude povređen i ranjen.

Umesto toga, pokušajte da šefovima muškarcima ponudite druge uloge. Spasioca. Heroja. Zaštitnika. Uloge u kojima će i on sa zadovoljstvom učestvovati. Uloge koje mu je priroda odvajkada namenila.

Iznenadićete se koliko lako upali.

Čak i bez kablova.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

4 Komentar

  • To je tacno. Pricacu o svom primeru. Dugo mi je trebalo da shvatim. Kada hocu samo da pricam o peoblemu i analiziram razlazem na komade to radim sa drugaricom. Ako mi je potrebno resenje onda pricam sa Ilijom. Muzem. Ranije sam to brkala. Jednom sam dosla kuci sa posla i ispricala mu kako sam imala naporan dan i teske situacije iz kojih ne znam ni sama kako sam se izvukla. Ilija je celo vwce pokusavao da pronadje model ponasanja sa kojim ja ne bi dolazila u slicne situacije ili ako dodjem kako najlakse da se ponasam a da mwni bude laksw. Proveio mu je mozak. A pravo da vam kazem i meni. Nisam mogla vise da slusam resenje za moje probleme. Umesto da sam uz jutarnju kaficu lwpo pozvla drugaticu i razglabala o tome satima

  • Dopada mi se tekst. Nisam bila u sličnim situacijama, ako se dobro sećam.
    Nisam se ni takmičila, uvek sam bila obična, savesna u poslu i svemu, ali sam smatrala da se to podrazumeva.
    Sada mi je zaista potrebna pomoć, ali ne postoji supermen koji bi pomogao. Svi bi da ja njima pomognem, a ne zanima ih ni da čuju da mi treba pomoć. Zato padam i dižem se mnogo češće nego što bi trebalo, a tu su i neke pilulice…

  • Svi mi imamo “prekidac” i ko zna kako da ga upalii moze sve da postigne 🙂 Vazi i za prijatelje, sefove, kolege, porodicu .. Lep tekst

Ostavite komentar