Dnevnik jednog direktora

U ime svih nas iz šezdeset i neke…

 

“Katarina mi je napisala pismo pre šest meseci. Požalila se na tužnu sudbinu generacije iz šezdeset i neke,  koji kada ostanu bez posla, izgleda da nisu potrebni nikom. Ostala je bez posla u 53. godini života. Obeshrabrili su je razgovori za posao koji su se završavali rečenicom “Da, ali Vaše godine…” Mnogi bi izgubili samopouzdanje i lako pronašli krivca u drugima. Katarina je mogla da krene upravo tim putem. Da odgovornost prebaci na državu, društvo, poslodavce koji joj ne daju šansu. Srećom, uradila je nešto za šta sam joj u odgovoru na pismo odao veliko priznanje.

Krenula je da ponovo uči. Upisala je školu za poslastičara, što je bila njena davnašnja ljubav. U grupi polaznika ona je bila najstarija, ali to joj nije smetalo. Naprotiv, učila je od omladine, trudila se da je prihvate kao ravnopravnu i uspešno je završila školu. Međutim, i kada je završila školu i stekla novu veštinu, opet se vratila na očekivanja da će neko da je zaposli i da je ona uradila sve što je do nje. Tada smo se upoznali i kroz odgovor koji sam joj poslao ohrabrio sam je da ne odustaje. Da ne prepušta ostvarenje svojih snova drugim ljudima, čiji snovi to nisu. Verovao sam da će uspeti. Pre nekoliko dana stiglo mi je pismo od Katarine. Sretna i radosna jer je pronašla posao. Njeno pismo i iskustvo vam prenosim u želji da ohrabrim one koji još nisu odustali. Koji, kao i Katarina, učenjem i menjanjem sebe dolaze do ciljeva. Koji poručuju da još mogu.


 

Poštovani gospodine Miletiću,

Izvinjavam se, što se tek sad javljam ali nikako da sastavim tekst tj. da odgovorim na Vaše pitanje šta sam radila da nadjem posao?

Svakodnevno se pitam da li sam kompetentna osoba da dajem savete na temu? Pitam se kakav savet mogu dati onima koji su tridesetak godina plaćali poreze, doprinose i odjednom potezom pera postali suvišni ili bolje rečeno globalizacija ih je izbrisala sa ,,pozornice,,. Ali…. dugujem Vam odgovor, jer ste mi i Vi pomogli da nadjem izlaz kroz priče na Dnevniku jednog direktora.

Moje mišljenje, nakon ovog iskustva,  jeste da uvek treba raditi na sebi. Kako ste napisali ,,moramo da posejemo da bi požnjeli”. Svakodnevno se treba zapitati: – Šta sam danas uradila da dobijem posao, da mi bude bolje? 

Ko je nezaposlen mora da zna da posao neće tražiti njega, već svako sam mora sebi da nadje posao. Niko neće zakucati na kućna vrata sa ponudom za zaposlenje! 

Nakon mnogobrojnih pokušaja na raznim mestima, prijavila sam se na konkurs, koji je objavio bivši poslodavac (zbog  trenutne reorganizacije posla). Izbor kandidata nije bila formalnost, iako sam skoro deset godina radila u toj instituciji. Prošla sam testiranja provere i sto ,,čuda,, sve po današnjem, savremenom protokolu.  Asistent sam šefu ekonomske kancelarije. Nekada se to radno mesto zvalo sekretarica i po standardu zaposlena na tom radnom mestu bila je lepa i mlada osoba. I danas je u većini slučajeva tako ali u ovom slučaju stvari su se odvijali drugačije. Posao sam dobila ja, nit mlada 🙂 niti lepa. Radno mesto zahteva mnogo,mnogo, mnogo….. više od kuckanja po tastaturi i javljanja na telefon. Potrebno je poprilično iskustva, poznavanje funkcionisanja institucija itd. 

Bez obzira na to što moje trenutno zaposlenje nije vezano za novostečeno obrazovanje škola mi je mnogo pomogla da ne padnem u očaj.  Vežbe, predavanja, druženje sa mladima i ispiti su mi skrenuli misli. Na taj način sam pobegla od očaja. Mislim da mi je to pomoglo da očuvam mentalno zdravlje (surovo zvuči).

Edukacija, poseta tematskih sajmova, predavanja, takođe su bili ključni faktori u pronalaženju izlaza iz začaranog kruga. Visoko obrazovani ljudi često imaju puno nedoumica, predrasuda. Čekaju posao skrojen prema njihovom obrazovanju ali danas treba puno raditi na sebi iako ste sa VSS. Takođe smatram da treba prihvatiti svaku ponudu posla koja odgovara poštovanju elementarnih moralnih načela. Ne treba živeti u oblacima, treba raditi na sebi!

Kad sam upisala zanat, posle pedesete, razmišljala sam da je prosečan životni vek 75 godina i…… još uvek imam vremena da ostvarim svoje ciljeve u karijeri.

Ukratko to su moja razmišljanja. Želim Vam puno uspeha u radu! Ohrabrite ljude svojim pričama, predavanjima i dajte nadu i onima koji u upitnicima na mesto zaposlenje nemaju šta da upišu. Verujte mi, za vreme nezaposlenosti najteže mi je palo kad sam trebala da odgovorim na administrativna pitanja: gde radite? Kakav odgovor dati na to? Eto, tek u šestoj deceniji sam shvatila  da je zaposlenje statusni simbol 🙂 

Srdačan pozdrav,

Katarina 


Ne znam da li će vas Katarinino iskustvo inspirisati. Ali, jedno je sigurno.  Neće moći više da se govori da NIKO ne može da nađe posao u pedesetim.

Jer, čim je uspeo jedan, onda nije više NIKO.

Onda je NEKO.

 

 

 

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

1 Komentar

  • Jeste. Svaka cast. Marljiv i posten radnik uvek doceka svojih 5 min. Na nesto drugo bih htela da se osvrnem a to je prekvalifikacija nasih akademskih gradjana u zanatlije. Njima je to nekako ispod casti. Bila sam na birou kada su gospidji ispred mene ponudili da se prekvalifikuje u rostolj ili pizza maistora pomocnog radnika u kuhinji ili kuvara. Sacekala sam da izadje i rekla joj da je to jedan caroban svet. Gde moze lepi da se zaradi a to se trazi. Ona me gledala kao da sam pala sa marsa. I ljuta otisla. Onda sam usla ja da pitam za usavrsavanje u Italiji. Nasla sam restoran smestaj kuvara. Pa zasto da ne.sa mladicem sam popricala o tome bio je vrlo otvoren i ja sada cekam septembar sled. God da odem. Popricali smo i o ovoj temi akademskih gradjana. On kaze da im od srca preporucuje prekvalifikaciju jer se sada to trazi. Mlad je a spreman da ubedi i da sve od sebe da ljudima objasni situaciju. Svaka cast maistore. Zelim mu sve najbolje kao i gospidji koja je ljuta i uvredjena izasla. Ljudi prihvatite posao kao igru i igrajte je po pravilima da se ne bi zaigrali. Uspeh nece izostati. Gordost predrasude pidignuti nosevi ruse nase sanse za prilike koje propustamo.

Ostavite komentar