Dnevnik jednog direktora

Umem da kažem NE

San mojih roditelja, koji su ceo radni vek proveli u jednoj, tada društvenoj firmi, bio je da dobijem posao u sličnoj kompaniji u kojoj ću, isto kao i oni, dočekati penziju. Sa tom željom su napravili plan kako da se jednog dana zaposlim u pošti. Sve što je trebalo jeste da upišem srednju PTT školu, da je uspešno završim i da prihvatim raspoređeno zagarantovano zaposlenje u nekoj od srpskih pošta. Da se to dogodilo, vi bi čitali blog sa naslovom “Dnevnik poštanskog službenika”, a ja bih vam lupao pečate na uplatnice. Spletom srećnih okolnosti taj plan nije uspeo, ali ta epizoda mi je ostala kao snažan utisak o želji većine naših roditelja, odraslih u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, da i dalje svojoj deci biraju škole, fakultete i poslove.

U međuvremenu stvari su se promenile. Kao prvo, sigurnost je zamenila nesigurnost. Promenili su se vlasnici preduzeća. Umesto društvene, državne ili već koje, sada je većinom privatno vlasništvo. Pojavile su se nove tehnologije. Mobilni telefoni, internet, računari, društvene mreže… Danas za pet minuta možete saznati šta se događa ovog trenutka na Novom Zelandu. Sve je ubrzano, pa i kompanije mnogo brže rastu i mnogo brže propadaju. Menjaju se vlasnici, dojučerašnji konkurenti se udružuju, jedni druge preuzimaju. Jednog dana radite za uglednu francusku firmu, a već sutra vaša matica se nalazi na jednom ostrvcetu u Atlantskom okeanu, veličine Ade Ciganlije. Menjaju se stvari brzo i u čitavim industrijama. Neke kompanije nestaju preko noći, jer su ih pretekle neke mlađe, fleksibilnije i inovativnije.

Zapitam se onda, koliko je bila realna želja mojih roditelja da započnem radni vek u jednoj firmi, a onda četrdeset godina kasnije iz iste firme odem u penziju, ispraćen sa zlatnim satom i plaketom, a bogami i sa zakuskom u vidu pečenog praseta.

Prisećam se svojih poznanika i kolega i nisam našao primer koji odgovara ovakvom opisu. Povrh svega, to je generacija koja je trenutno na 15-20 godina radnog staža. Svi su promenili posao minimum jedanput. Primer moje prijateljice Marije mi je naročito upečatljiv: započela je radni vek kao računovođa u jednoj domaćoj banci. Radili su dobro, posla je bilo na pretek. U međuvremenu je dobila bolju ponudu od još jedne, veće, domaće banke. Teška srca je prešla. Nakon nekoliko godina, ponovo je dobila bolju ponudu od jedne inostrane banke, nove na tržištu, u osnivanju. Još teže nego prethodni put, prešla je u novu firmu i novi izazov. Danas je Marija ugledan stručnjak na visokom položaju, a banke koje je napustila više ne postoje. Da li je Marija imala dobar predosećaj ili dobru procenu nije toliko važno. Pričala mi je da svaki put kada bi saopštila roditeljima svoju odluku, oni bi je zabrinuto pitali šta je pogrešila kada mora da ide iz firme i nagovarali da ostane jer ko zna kakva je ta nova firma, koja se tek osniva. Da ih je poslušala prošla bi kao gospođa SFRJ.

Pre nekoliko meseci, pisao mi je o sličnom problemu i student iz jednog prelepog bosanskog grada. On je želeo da studira informatiku, ali na veliki pritisak i nagovor roditelja izabrao je građevinu. Roditelji, odrasli u SFRJ sistemu, objasnili su mu da računari nemaju budućnost i da dok je sveta i veka biće posla za građevinare. Nerado je pristao na njihov predlog, ne želeći da se konfrontira sa roditeljima. Sada ima drugi problem. Ne vidi sebe u onome što studira. Nije sretan.

U mom poslu, kao i u svim poslovima rukovođenja, najteži i najvažnij deo je rad sa ljudima. Određivati šta može, a šta ne može. Znati reći NE. Znati postaviti granicu. Tome nas ne uče na poslovnim školama. Tome nas uče roditelji. Nekim roditeljima je nezamislivo da dobiju NE od svoje dece. Pređe im to u naviku i kada deca odrastu. Kada treba da upišu fakultete i izaberu firmu u kojoj će da se zaposle. Lome ih na razne načine, najčešće time što im napominju da su uložili trud i novac u njihovo školovanje. Da valjda, zbog toga imaju ekskluzivno pravo da biraju čime će se njihova deca baviti. Ne shvatajući da će ih time, na isti način, lomiti i budući šefovi na budućim poslovima. Ne dozvoljavajući im da kažu NE, čak i za sulude zahteve.

Sada znam da je moj početni korak ka samostalnosti bio kada sam prvi put rekao NE svojim roditeljima. Kada sam preuzeo odgovornost za svoje postupke i izabrao školu i posao koji sam ja želeo. Nije bilo jednostavno. Posledice su bile godine i godine glasnog prekorevanja. Danas mi kažu da sam bio u pravu. Da je dobro što nisam uradio po njihovom.

Zato sam bio srećan kada sam pre nekoliko godina u izdanju “Kreativnog centra” pronašao jednu divnu dečiju knjigu “UMEM DA KAŽEM NE”. Poklonio sam je svojoj kćerci sa željom da je pročita i zapamti. Da bude spremna, ako mi slučajno padne na pamet da joj biram posao ili fakultet, da kaže kratko i jednostavno – NE. Jer to NE neće imati zvuk obične odrične reči. To NE će imati zvuk udarca pečata. Na mojoj diplomi. Tada ću znati da sam obavio posao kako treba i da sam diplomirao.

Na svom fakultetu roditeljstva. Ne na njenom.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

3 Komentar

  • Da im covek ne zameri. Treba i to razumeti, a opet sa druge strane ja bih im dala knjigu slobodna deca samerhila. Iako je sam koncept doziveo neuspeh mislim da je Nil imao vecu podrsku uspeo bi u tome i sada ne bismo imali toliko nesrecnih ljudi koji rade poslove koje ne vole ili vole a ne znaju kako da se ponasaju na njima pa onda ih zamrze. Bas bez veze. Moj tata je lepo mene posavetovao po njegovom misljenju. Postujem. to su bila ubedjivanja, natezanja, ucenjivanja, kao neki kompromisi, i bilo mi je svega dosta pa sam mu rekla da zelim da radim kao sljaker na god. dana. a sled. god cemo da vidimo. Cenim da je to razlog sto ne upisa nista a i navike. Sto ne znaci da necu. Skoro mi je astrolog objasnio celu moju karmu i kaze da sam 80% svoje karme ispunila a sada samo treba da upisem fakultet i da odem u Nemacku da se udam za bogatog stranca irodim jedno dete. Da cu biti jako uspesna i postovana i da cu predavati na njihovom fakultetu. sad sam se setila dok pisem. Vrlo interesantna prilika ali sta cu sa muzem koga imam i zivotom koga imam sada. ne uklapa se. hajde videcemo. Dugo mi je trebalo da mu objasnim da je sad afakultet kao nekada srednja skola. standardi su porasli vreme se promenilo. Ostadoh ja sljaker ali sa preporukama. E, i to je nesto. Nije tesko u bransi koju ja volim biti nekome sef. Mislim doci na tomesto. Kratko jasno znas da radis da vidimo moze kolege te gotive svima prevodis kao broj dva iz price i eto te. Taj faks koji jos uvek studiram i studiracu se zove iskustvo dugogodisnje. Vise se vrednuje nego bilo kakva diploma. Cifre osciliraju neverovatno. Postoji i neki prosek ali ga se ne predrzavaju, svako nudi onoliko koliko misli da treba i koliko je upucen u posao mislim na gazde. zanela se ja fino mogla bih jos 400 strana. u svakom sl. samo napred….

  • Hhhhahahahaha. Dobro zapazanje. Ilija od sutra uci nemacki. Saljem ga kod Marijane.Slatko sam se nasmejala. Svaka cast.:-P

Ostavite komentar