Dnevnik jednog direktora

Vaspitači

           Posao direktora ponekad liči na posao vaspitača. Vaspitavate neku odraslu decu, koju su, pre dolaska u firmu, roditelji navikli na poslušnost ili neposlušnost. Češće vam zapadnu ovi drugi, i tada se borite da ispravite pogrešno usađene navike.

           Istovremeno kroz odnos sa neposlušnima, shvatite da vam je to pravedna kazna za vaše neposlušnosti prema roditeljima, nekadašnjim učiteljima, trenerima i na kraju šefovima. Uvek vas sačekaju onakvi podređeni kakve ste zaslužili.

         Na kraju radnog dana, završite sa vaspitavanjem na poslu i krenete kući. Taman pomislite da ste završili za taj dan, sačekaju vas još neka deca koja, takođe, traže vaspitavanje. I to baš vaša, rođena deca. Nekada se osećate kao one mame koje po ceo dan prave kolače na poslu, a onda dođu kući pa im deca traže da umese i njima. Priznajem, katkad bih poželeo da ih neko drugi vaspitava. Onda, ipak, proradi razumevanje za nekog budućeg kolegu direktora koji će za dvadeset godina na poslu vaspitavati moju decu. Tada sebi kažem, nećeš valjda da te jednog dana kune neki diša, kada ne bude mogao ništa kod njih da promeni, kada bude bilo kasno da se bilo šta ispravi. To mi je davalo snagu da ne odustanem od vaspitavanja.

         Zato, nemojte ni vi da odustajete. Šefovi nikad ne umeju da vaspitaju tako dobro kao roditelji.

         Nije im to posao.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

Ostavite komentar