Dnevnik jednog direktora

Visoka poslovna škola

Nisam mogao da verujem kada mi je Marko saopštio odgovor.

Upoznali smo se tri minuta pre tog momenta. Održao sam predavanje u Opportunity banci, a Marko je rukovodilac njihove filijale u Somboru. U neformalnom razgovoru koji je usledio nakon prezentacije, upitao sam ga radoznalo ko najbolje vraća kredite, gledajući na profesiju i vrstu biznisa.
“A šta vi mislite?” započeo je Marko igru, kao da zna da obožavam kvizove.

Počešao sam se po glavi i krenuo da pogađam.
“Lekari?” 
Marko odmahuje glavom.
“Carinici?”
Ovog puta se smeje, ali ponovo vrti glavom levo-desno.
“Plastični hirurzi?”

Opet promašaj.

“Stomatolozi? Veterinari? Poslastičari?”- računam da za njih uvek ima posla, biće da je takvima najlakše da vrate.

“Hladno, hladno…” zabavlja se polako moj sagovornik.

Ne odustajem ni ja tek tako.

“Ugostitelji? Trgovci? Vlasnici fabrika? Trgovci? Pekari?” razmišljam da kod ovih nema zime u poslu, marže koje zaračunavaju dovoljne su da se vrate kredit, pa još i da bakšiš ostave.

“Ma kakvi, hladno i dalje…”

“Menadžeri u stranim firmama?” Programeri? Popovi?” kažu da su trenutno plate najveće u ovim zanimanjima. 
Ništa ni od ovog pokušaja.Umoran od puta i celodnevnog predavanja, predao sam se i prepustio Marku da me iznenadi.

“Možda nećete verovati, dragi Vladimire, najredovnije kredite vraćaju poljoprivredni proizvođači.”

Nisam mogao da verujem. Zar da oni, kojima svake godine smanjuju otkupne cene proizvoda, redovno vraćaju kredite? Oni što ih nemilice šibaju kiše, sunce, poplave, suše? Oni što ih muzu nakupci, država, izvoznici? Oni što koristeći njihovo ime, istovremeno psujemo, potcenjujemo, rugamo se nečijem neukusu, nazivajući jedni druge seljacima?

“E baš ti najpoštenije izmiruju obaveze”, reče Marko odgovarajući na moj zabezeknuti pogled i nastavi dalje svojim poslom, ostavljajući me da razmišljam.

Bilo mi je čudno i nisam mogao da objasnim sebi zašto je to tako. Kako da pored toliko imućnih zanimanja, pored toliko školovanih biznismena i bogataša, seljak bude najredovniji platiša.

Biće da je baš zbog toga što seljaci nisu išli u visoke poslovne škole.  Nisu stigli da ih nauče kako se marifetlucima dolazi do para. Kako se novac pere. Kako da se zaradi bogatstvo, a da se ne isprljaju odela i cipele.

Naši seljaci su, izgleda, ona stara poslovna škola, koja ne mari da li je odelo pohabano i prašnjavo. Da li su cipele blatnjave. Da li su ruke prljave.
Zna seljak da deterdžent sve može da opere.
Samo ne može ono što je njemu najvrednije.

Obraz.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

3 Komentar

  • Životna utakmica u kojoj trenutno učestvujemo ima samo jednog pobednika. Jasno zove se kapital. Koji ima magičnu moč. S kojim se kupuje gotovo sve. Visoka poslovna škola uči, da sa njim kupujemo poslovne zgrade, mašineriju, sirovine, radnu snagu…Daj bože da tu njegova snaga završava. Zapravo tu dobiva snagu, da krene u dalju kupovinu. Kupovinu pravde, etike, morala, poštenja, partnerstva…pa čak i obraza. Navedeni atributi ostaju neprodati samo u tajnom krugu manjih grupa, koje moramo sačuvati, da bi poslije katarze koja mora doči, naši potomci imali primere od kojih mogu naučiti ono što su nas učili naši davni preci.

    Malo ciničnog zezanja ne šteti, bitno je da smo nas dvoje još uvek u tajnoj grupi poštenja. Puno te pozdravljam iz Ljubljane.

  • Realno, seljak moze najvise da izgubi. Ako mu banka uzme zemlju pod hipotekom koju su decenijama pre njega preci sticali, vece odgovornosti nema. A ostali navedeni? 🙂

Ostavite komentar