Igrate li šah na poslu?

Vruća jagnjetina

Na putu do vrha

„Sedi bre, sinovac, još nije pečeno. Zna Biga kako se peče jagnje, nije mi ovo prvo. Tu ispod plećke je još mokro, vidim ja odavde, ne moram ni da ustajem. Nego, deder, sinovac uzmi ono pivo pa ga malo preli, biće korica hrskavija“, naređuje Biga dok sedimo u dvorištu njegove kuće i nestrpljivo čekamo da počne glavno slavlje.

Za Bigu je danas praznik. Pečenim jagnjetom zahvaljuje se onima koji su mu najviše pomogli da danas proslavlja godišnjicu uspešne firme. A uspeh nije mali. Biga je vlasnik najveće i najbolje organizovane trgovine građevinskim materijalom u Svilajncu i okolini. Velika je čast to što sam pozvan. Jedino nisam znao da ćemo okretati ražanj u dvorištu, te sam se pojavio u odelu. Šta ću, snalazim se, dok se borim sa oblacima dima koji su se okomili na mene.

„Kud ti ne rekoh, sinovac, da se ne mučiš sa tim odelom. Ja sve zaboravim da radim sa kulturnim direktorima. Al’ razumem vas. I ja sam pre nego što sam otvorio firmu bio direktor. Sedamsto radnika sam vodio. Ne znaš? ’Ću ti pričam. Nego, ček’ da pomerim malo žar ispod butina, izgoreće mi najsočniji deo“. Biga skoči od stola i lopatom pravi savršen raspored žara ispod jagnjeta. Zagrejao je i mene. Ali ne vatrom, već pričom koju je započeo.

„Ja sam ti, sinovac, počeo da radim u Straževici, odma’ posle fakulteta. Bila je to ugledna firma. Mleli smo kamen i isporučivali ga svim putarskim preduzećima u zemlji. Nema veze što je bila društvena firma, znao se red. Mala smo mi sredina, ovde srećeš ljude sa kojima radiš i nakon posla , nije to kao kod vas u Beogradu. Stalo ti je da budeš poštovan i radnik i rukovodilac.
Ja sam uvek voleo da budem u organizaciji. Vidim, ubrzo, da imamo usko grlo u održavanju i da proizvodnja često ima zastoje, jer im nisu ispravne mašine. Kažem direktoru: ‘Mogu li ja da vodim održavanje i da sve to sredim?’. Puste oni mene i brzo uredim da su sve mašine podmazane i proverene pre pokretanja prve smene. Počela proizvodnja da se udvostručuje. E sad, videli neki u tome problem, znaš kako je sad komercijala mora više i da proda, jer se više i proizvodi, počeli da me provociraju i podmeću mi neke kvarove. Samo ne znaju oni Bigu. Ja sam tvrdoglaviji od njih. Bio taj Stojan, šef komercijale, mnogo voleo da se pravi pametan. Kao mi smo mašinci, pa ne znamo kako je to prodavati. Ja jednom dođem pa mu velim: ‘Slušaj, bre, Stojane, hoćeš da vidiš da mogu i tvoj posao da uradim bolje. Nemoj da upišem tu tvoju ekonomiju i da počnem i da prodajem.’ On se nasmeja posprdno, i hvala mu zbog toga, natera me da upišem i drugi fakultet. Pored mašinstva završim i ekonomiju u roku. Iz inata. Počnem da radim komercijalu i ponovo napravim bolje rezultate. Kada je Slavče, direktor, otišao u penziju, izaberu mene za direktora. Još me postave i u opštini za nekog menadžera, te sam tada, moj sinovac, imao dve kancelarije, dve sekretarice, dva vozača. Je l’ možeš, sinovac, da zamisliš Bigu iz tog perioda?“, pita stasiti Moravac dok bocka viljuškom meso koje je već gotovo pečeno.

Nekom drugom ne bih poverovao, ali Biga je u poslu poznat kao čovek koji ne laže i koji drži reč.

„Uvedem ja red i od firme u kojoj su plate kasnile po šesnaest meseci dovedem da postanu redovne. Ne mogu da kažem, sinovac, da je sve išlo glatko. Biga radnike poštuje, a neradnike… njih sam isterivao sa posla čim ih vidim. Sigurno sam se i mnogima zamerao. Ali kad radiš takav posao, ne možeš svima da ugodiš. Kod mene se znalo da nema kašnjenja i nerada. Tako je i danas u mojoj firmi. I da ti kažem, sinovac, i sutra ako otvoriš svoju firmu, zapamti ovo što sam ti rekao“, pokazuje Biga kažiprst, tek toliko da podvuče pouku koju mi daje.

„Bilo dobro vreme, moglo je još mnogo da se uradi. Mi smo ti bili vezani za te državne projekte. Međutim, kada je došlo do promene vlasti u zemlji, počelo neko smutno vreme u državnim firmama. Počeše da se osnivaju neki privremeni odbori. Odjednom su se vratili neradnici koje sam oterao sa posla. Odjednom, oni se pitaju, oni smenjuju. Da nisam znao kakve su lenčuge i nesposobni ljudi, ja bih možda i razgovarao sa njima. Nisam hteo sa lošijima od sebe…

Nisam ni očekivao da će tako da mi se vrati za ono što sam uradio. Još su mi nameštali neke bezvezne prijave, samo da me obrukaju pred radnicima. Bez ikakve ušteđevine, bez rezervnog plana, bez mogućnosti da radim na nekom drugom mestu. Spavao nisam tih dana, sinovac. Mislio sam da ću da puknem koliko mi je bilo teško.

„Da mi ne beše Stanka, koji mi ponudi svoj lokal i reče ‘evo ti, radi nešto, pa ćemo da delimo zaradu’, nemam pojma kako bih se snašao. Počeo sam da trgujem sa proizvodima za građevinarstvo. Tako sam ušao u branšu o kojoj nisam ništa znao, sa sto pedeset maraka početnog kapitala pozajmljenih od rođaka. Radio sam dan i noć da naučim sve što treba, sticao malo po malo, ulagao ponovo u posao. Za dvanaest godina sam zaradio za kuću, lokal, magacin… Porodica me podržava, rade i oni. Sve je sada drugačije. Napravio sam domaćinsku firmu. Ne žalim što je ispalo baš ovako. Ne može čovek da bira način kako će da mu se ukaže šansa. Nekad ti sam kreneš, nekad te na silu poguraju… Eto tako ti je to bilo moj sinovac“, reče Biga dok skida jagnje sa ražnja.

„Nego, molim te, dodaj mi onaj beli, masni papir, da uvijem jagnje i da ga spremim i odnesem“, vraća me Biga naglo u stvarnost zbog koje sam i prešao dugačak put.

„Gde da nosiš, Bigo?“, pitam ne verujući da sam proveo tri sata nadimljen pored ražnja koji je namenjen nekom drugom.

„Kako gde da nosim? Pa, najavio sam vam da pečem jagnje za one koji su mi najviše pomogli. Svaka vama čast, dragi kupci i dobavljači, ali zna se kome najviše dugujem što je ispalo ovako. Spremajte se, idemo mi u kafanu na vruću jagnjetinu. A ovo što sam lično ispekao, nosim u moju staru firmu. Častim ih, dabome. Da me ne isteraše, nikada se ne bih usudio da sam uđem u sve ovo. Ko zna kakav bih slepac ostao. Malo je i ovo jagnje, koliko sam im zahvalan.“

Odnosi Biga jagnje, a za njim ostaje slatki miris vrućeg pečenja. Neobična zahvalnost. Prebiram po glavi i prisećam se mnogih koje poznajem i koji su doživeli slično što i Biga. Povređeni i željni da se osvete onima koji su im naneli bol. Mnogi su zauvek ostali u tom žalosnom osećanju. Biga je, međutim, izabrao drugačiji put. Izabrao je put uspeha, za koji neki mudri kažu da je najbolja osveta. Verujem da jeste. A Biga je uspeo da tu mudrost podigne na još viši nivo.

Osveta uspehom još je slađa kad im odnesete i pride jedno pečeno jagnje sa ražnja.

 

UPOZNAJTE MILANA BIGU, junaka priče, 26.1. u Impact Hub-u

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

Ostavite komentar