Dnevnik jednog direktora

“Za sve je kriv kapitalizam, mamicu mu…-“

 

Rekao sam sebi tada da nikad više neću točiti na njihovim pumpama.
Bilo je to pre desetak godina. Zima, hladno jutro, udario minus kao da smo u Sibiru. Na pumpi u Lipovačkoj šumi, na izlazu iz Beograda, stao sam da natočim gorivo. Mala pumpa u vlasništvu tada velikog javnog preduzeća. Uredno sam stao na mesto za točenje goriva. Iz male kućice niko ne izlazi. Radnika sa pumpe nigde nema. Nije mi bilo teško da izađem i da uradim sve što je bilo nužno. Kada sam ušao da platim nisam mogao da verujem. Četiri radnika u žuto-crvenim kombinezonima sakupili se oko električne grejalice i glasno prepričavaju sinoćne doživljaje. Ne pada im na pamet da se bave točenjem goriva. Samo što još i vruću rakiju nisu skuvali. Jedan od njih je nekako ustao i dogegao se do kase, ali i dok je naplaćivao račun više je mario da ne izgubi nit priče koju je kolega započeo, nego što je razmišljao o meni.
Izašao sam na hladni jutarnji vazduh i sebi obećao da me ova firma više neće videti.
I nije. Deset godina. U međuvremenu je javno preduzeće postalo privatno, kupili su ih Rusi. Sećanje na jutro sa Ibarske nije me vuklo da proveravam uslugu ponovo. Sve do juče. Skazaljka za gorivo spustila se na nulu. Nisam želeo da testiram sreću, pa sam odlučio da svratim na prvu pumpu. Na Autokomandi ugledam veliku pumpu. I to onu sa kojom sam odavno u svađi. Nevoljno sam skrenuo i parkirao na obeleženo mesto. Još nisam ni izašao iz auta, a mladić u kombinezonu već je držao pištolj za točenje i otvarao rezervoar.
“Koliko?” upitao je.
“Sipaj za dve i po hiljade” zamolio sam ga. Ne bih odmah pun rezervoar, još sam ljut.
“Gospodine, u toku nam je akcija. Ako sipate gorivo za 3.300 dinara dobićete i poklon.” pristojno me upoznao sa dodatnim mogućnostima.
Pristao sam. Ušao sam da platim, a tamo me sačekala ljubazna devojka. Naplatila mi je račun, a uz put mi ponudila i kupone, člansku karticu, tiganje i tanjire sa popustom. Ljubazno sam odbio. Nisam joj objašnjavao da sam bio razveden od njene firme deset godina i da ne bih odmah da ulećem u novu avanturu. Za danas je dovoljno ako se pomirimo. Platio sam gorivo, uzeo svoj poklon, tečnost za vetrobranska stakla, i krenuo ka autu.
Mladić mi je ponovo ponudio pomoć:
“Hoćete li da vam ja sipam tečnost?”
Pristao sam. Otvorio je haubu, završio očas posla, zatvorio je i bacio praznu bocu u kantu. Pozdravio me i poželeo srećan put.
Dok sam vozio dalje, nisam mogao da ne razmišljam o važnim ekonomskim lekcijama koje sam dobio gratis, pride uz tečnost za stakla. Naučio sam  kako izgleda firma u kojoj postoji vlasnik, kako se ponašaju zaposleni kojima je stalo do kupaca, kako izgeda usluga kada postoji konkurencija.
Jedino nisam saznao šta li se dogodilo sa onom četvoricom sa pumpe na Ibarskoj? Ne verujem da su im se svidele promene koje su ih zatekle kada je došao novi vlasnik. Vrlo moguće da su dobili otpremnine i napustili posao.
Možda se i dalje ponekad okupe i prisete starih, dobrih vremena, kada je u kasi, svakog dana, ostajao pogolemi višak. Kada se znalo zašta se ide na posao. Ljuti su na ekonomsku politiku i pitaju se zašto se državna preduzeća prodaju strancima, kada smo i sami sposobni da upravljamo njima.
Na kraju te stručne, ekonomske, rasprave, natoče još jednu i složno zaključe:

“Ma, za sve je kriv ovaj kapitalizam, mamicu mu….”

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

1 Komentar

  • Dugoročan vlasnik (što država, gdje se vlast menja brže od košulje, sigurno nije) u tom “prljavom” kapitalizmu sa svim klasičnim i supermodernim ekonomskim alatima brine, da kapital donosi dobit. U taj paket ulazi i radna snaga. Od radnika se naravno traži kvalitetno izvođenje rada u svim pogledima. Priličan višak ponude radne snage nad potražnjom to lako omogučava. Na tvojoj pumpi ja danas kupac uslugom i ponudom zadovoljan, zaposlenik takođe, ima radno mesto i kakvu takvu plaću. Postavlja se samo pitanje, da li je zadovoljan i vlasnik. On sedi za kompjuterom i prati bezbroj tabela i indikatora uspešnosti poslovanja (to smo radili svojevremeno i ti i ja) i traži variante i kombinacije kako bi se prokletstvo zvano PROFIT moglo još za određeni procenat povečati. Na žalost u tom momentu postanete ti i onaj vredan dečko na pumpi isključivo jedan od elemenata za realizaciju nikad zadovoljenih apetita. To je taj ružni deo tog kapitalizma, mamicu mu…ali dok boljeg rešenja ne nađemo te puno pozdravljam iz Ljubljane.

Ostavite komentar