Dnevnik jednog direktora

Žuti karton

                Otkako je pre dve godine došao da radi na karijernim pitanjima, Filip je sve dosadašnje prepreke  preskočio.  Ima jasan cilj, sluša me i primenjuje ono što nauči. Ne traži od mene čarobni štapić. Kao bivši sportista, zna da se do rezultata dolazi upornim radom. Da ne može da očekuje od trenera da igra u njegovim utakmicama. Imati učenika kao što je Filip, privilegija je i za učitelja.

                Nakon završenog ekonomskog fakulteta, Filip se zaposlio u osiguravajućoj kompaniji. Nije to bio naročito težak zadatak, pošto im je konkurs za agente uvek otvoren. Nije negodovao niti se durio što odmah nisu videli njegov daleko veći potencijal. Prihvatio je savet da priliku iskoristi da nauči što više na tom poslu. Nakon godinu dana postao je najbolji prodavac u svom regionu. Primećen je od šefova i  preporučen za unapređenje.  Od pre tri meseca  rukovodi timom od pet ljudi.  Plata mu je povećana. Dobio je službeni auto. Sve je izgledalo da ide u najboljem pravcu.  Međutim, danas je Filip na sastanak došao neraspoložen. Lice mu sve govori, poznajem ga već dobro. Tek što se smestio u fotelju, istresao je na sto ljutnju.

                „Neverovatno šta mi se dešava. Zar meni, koji sam proglašen za prodavca godine, takva kritika da stigne?  Ništa ne razumem… “ odmahuje Filip glavom i širi ruke kao da se predaje „Novi šef nam je stigao prošlog meseca. Radovao sam se jer sam čuo o njemu sve najbolje. Doveli su ga sa zadatkom da uvede nov sistem prodaje. Pravo da Vam kažem, i bilo je vreme odavno da se to sredi. Čak sam imao razgovor sa njim,  rekao mi da je o meni čuo sve najbolje i da veruje da ću nastaviti sa dosadašnjim uspesima. Motivisalo me je to, nije da nije…  A onda u četvrtak, na sastanku svih rukovodilaca, hladan tuš. Analiza prodaje za prethodni mesec. Nisam znao da su drugi u izveštaj ubacili i prodaju koja nije naplaćena. Ja sam prikazao realno onu koja je naplaćena. Novi direktor nije izgledao zadovoljan. Nismo ispunili plan niti zajedno, niti pojedinačno. Na sve to, on je samo mene opominjao tokom celog sastanka. Filipe, tvoji rezultati su najgori. Filipe, ako se ne popraviš nećeš više raditi. Ovo je poslednja opomena, Filipe… Ostale kolege su gledale u čudu. Znaju svi da sam pre tri meseca dobio vikend putovanje od firme kao nagradu za ostvarene rezultate.  Znaju koliko volim to što radim. Ma,stvarno je kreten taj novi šef. Crk’o dabogda. Da me tako naruži pred svima. Neću mu to oprostiti. Mogao je da mi to kaže i nasamo, je l’ tako? Čitao sam u jednoj knjizi da mudri menadžeri pohvale daju pred svima, a kritike nasamo. Ovaj moj, izgleda, nije učio iz te knjige. Jesam li u pravu?“

                Gledao sam ga tako ljutitog nekoliko sekundi i razmišljao šta da mu odgovorim. Rešio sam da ga malo skrenem sa teme koja ga je pogodila. Znao sam da mu je jedan od hobija i suđenje na fudbalskim utakmicama. Na njegovo iznenađenje, postavio sam mu pitanje:

                „Kako ti je na fudbalu? Da li još uvek sudiš utakmice?“ znam da i u fudbalu ima zavidnu karijeru i da su ga proglasili za jednog od najperpektivnijih mladih sudija u Srbiji.

                Lice mu se odmah razvedrilo kada sam mu postavio pitanje.

                „Aaa, tu je sve u najboljem redu. Sudio sam prošle nedelje derbi utakmicu druge lige. Odlučujuća za obe ekipe. Pritisci sa svih strana. U Savezu su procenili da ću jedino ja moći da odradim taj posao kvalitetno. I bilo je sve odlično. Znao sam s’ kim imam posla, pa sam napravio taktiku. Bio sam britak kao sablja. Na kraju sam dobio sve pohvale i od domaće i od gostujuće ekipe. Ih da ste me videli, bili bi ponosni na mene.“ šeretski se osmehuje Filip

                „A možeš li da mi ispričaš malo o toj, tvojoj, taktici?“ radoznao sam da čujem, mada naslućujem o čemu se tu radi.

                „Naravno, naravno… Ma to vam je čista psihologija, to i nema veze sa fudbalskim pravilima. Više su, rekao bih, životna.  Znate, kada se nađete sa nepoznatim ljudima oko sebe kojima ste autoritet morate im ponekad to i pokazati. Uvek se nađe neki koji bi da proveri od kakvog sam materijala. Zato su mi ključnih prvih deset minuta utakmice. Čekam samo da mi natrči jedan koji će da prigovori ili napravi malo teži prekršaj. Mirno priđem, bez reči izvadim žuti karton i pokažem mu ko je glavni. Čak tu nije bitan ni taj nesretnik koji je dobio karton, već mi je važnije da pošaljem poruku ostalima da sa mnom nema zezanja i tako uspostavim odmah kontrolu. Pa mora tako, inače bi me pojeli kada bih se snebivao… Znate, dobre i loše fudbalske sudije se razlikuju samo po tome koliko su odlučni da uspostave autoritet.“

                „Aha, jasno mi je kako stoje stvari u fudbalu. Nego, da li misliš da se ta tvoja taktika može primeniti i u poslu?“ pravim se naivan dok postavljam pitanje.

                „Ah pa naravno…“ osmehuje se Filip lukavo „Slično sam uradio kada sam postao rukovodilac. Dobio sam tim koji je prilično opušteno ušao u odnos sa mnom. Pomislili su da ćemo nastaviti da budemo dobre kolege kao pre. Počeli su da kasne sa izveštajima, da ne izvršavaju obaveze… Onda sam jednog, pred svima kaznio sa manjom platom i zapretio otkazom ako se ne popravi. E, od tada je bilo sve drugačije.“

                Dolazili smo,polako, do cilja.

                „Moram da te razočaram, Filipe, ali ta tvoja taktika sa brzim žutim kartonom nije toliko nepoznata. U poverenju da ti kažem, i sam sam je nekoliko puta primenio. Ali ne na fudbalskom terenu, već u firmi. Svi koji upravljaju ljudima moraju da čuvaju autoritet. Kao i kod sudija, razlika između dobrih i loših šefova je u tome koliko su odlučni da uspostave autoritet. Međutim, ponekad zaboravimo da  većina nas, pored toga što smo na jednom terenu sudije, imamo i drugi teren gde smo igrači. Tamo neke druge sudije dele pravdu. Rekao bih da i tvoj šef,kao i mnogi drugi, sudi utakmicu sa istom taktikom. I on je, izgleda, ušao na teren gde su neki igrači olako shvatili njegovu ulogu. Čini mi se, Filipe, da si u utakmici gde si igrač, upravo dobio žuti karton u desetom minutu. Šta ti misliš?“

                Filip se zamislio i zaćutao. Počeo je da klima glavom u znak odobravanja. Da izgovara otegnuto „aha“,  kao da je, najzad, rešio matematički problem koji mu je danima zadavao muke. Brzo je ustao, pokupio stvari sa stola i potrčao ka vratima.

               Na izlazu se okrenuo, mahnuo u znak pozdrava i kratko izgovorio.

              “Sve mi je jasno, žurim. Moram da odem što pre do sudije da mu se izvinim. Znate kakva su pravila. Za drugi žuti sleduje isključenje…”

              Nemam ništa ni ja da dodam. Rekao sam već sve na početku.

              Imati takvog učenika, privilegija je i za učitelja.

O autoru

Vladimir Miletic

Pomažem ljudima da svoje veštine i talente pretvore u isplativ biznis. Radujem se kada im prenosim znanja. Ponosim se na uspehe koje postižemo zajedno.

3 Komentar

Ostavite komentar